Prijatelj iz Angole mi je jednom prilikom objasnjavao kako je kod njih je normalno da zena ima mnogo dece sa razlicitim muskarcima. Ne retko se desava da ne moze da ih sve izdrzava pa ih ostavi nekom od rodbine ili ih posalje negde gde ih ceka lepse sutra.Strasno pomislih. Dok sam slusala pricu kako je njegova mama poslala brata dok je bio klinac u Nemacku nepoznatoj porododici. Bilo ih je cetvoro a majka je Angolu zbog siromastva zamenila za Portugal. Tamo kao vecina africkih emigranata, morala je da radi dva posla, za hranu i da nahrani cetiri deteta. Sestra je bila beba,a i moj prijatelj, pa je njihova majka morala da bira izmedju dva starija sina. Najstariji je vec radio i donosio novac kuci i izbor je pao na srednjeg. Surovo, ali istina. Gledam slike mojih prijatelja, dosta njih je dobilo klince i tu je svega. Kupuje se garderobice za jedan dan, igracaka od plastike koje ti dosade za pet minuta. Idu na casove kineskog i jasu konje..nema cega nema. Onda pogledam u sta smo to odrasli..Vecina ne razgovara sa tim istim roditeljima (cesto zbog novca), sve nam dosadi za pet minuta i sanjamo o nekom drugom zivotu. Odnosi sa bracom, sestrama kako kome ali retko za pohvaliti.Nekima je draze da kupuju kucice nego da nazovu brata/sestru, ostave koje u pravu ispred vrata i zaborave na sve. Cast izuzecima. Ne mogu da zamislim kako se oseca neko ko je primoran da se odvoji od dece kako bi ih nahranio. Neki ce reci sebicnost neki zrtva. Nije ni vazno.Verovatno su vas, kao i mene hranili i oblacili dok niste odlucili da stvarate svoj svet. Medjutim, sve cesce upoznam nekog ko u tridesetim zivi kod roditelja a putovanja i faklultet po evropskim metropolama, placaju mu roditelji. Da li je to posledica svih onih plasticnih poklona i krpica?
Brat mog prijatelja je postao momak, u nemackom sirotistu i skolovao se u vecernjoj skoli. Jezik je brzo naucio pa je izmedju konobarisanja i skole stigao do boljeg posla. Zaposlio negde kao sluzbenik. Danas, kada vam prica o majci, ozari se i oseca neizmernu zahvalnost sto ga je rodila. Svestan sudbine druge dece, misli da je dobro prosao. Svoju bracu i sestre pomaze kad god moze.
Obicna zahvalnosti za zivot, uzimamo zdravo za gotovo. Vaznije nam je ono sto nismo dobili nego ono sto imamo. Zato za vecinu losih stvari krivimo roditelje, trazeci izgovor sto im je tesko samima sa sobom.
Vrlo je vazna uloga roditelja, ucitelja, baka i deka i citavog drustva da stvori razvijene licnosti, ali najvise smo sami odgovorni da se razvijamo. Mozemo da prihvatimo uloge roditelja, predavaca i okoline u nasem zivotu i da im se od srca zahvalimo. Ali sada je odgovornost samo na nama.
Zahvlanost je privilegija bogate duse i ako smo zahvalni, otvaraju se mogucnosti da rastemo i napredujemo.Zahvalnost je jedini i pravi put do radosti.
Obicna zahvalnosti za zivot, uzimamo zdravo za gotovo. Vaznije nam je ono sto nismo dobili nego ono sto imamo. Zato za vecinu losih stvari krivimo roditelje, trazeci izgovor sto im je tesko samima sa sobom.
Vrlo je vazna uloga roditelja, ucitelja, baka i deka i citavog drustva da stvori razvijene licnosti, ali najvise smo sami odgovorni da se razvijamo. Mozemo da prihvatimo uloge roditelja, predavaca i okoline u nasem zivotu i da im se od srca zahvalimo. Ali sada je odgovornost samo na nama.
Zahvlanost je privilegija bogate duse i ako smo zahvalni, otvaraju se mogucnosti da rastemo i napredujemo.Zahvalnost je jedini i pravi put do radosti.
Нема коментара:
Постави коментар