Skoro sam čula interesantnu priču o starom psihologu, koji je istraživao fenomen ljudske praznine i besmisla. Drugima je želeo da izgleda ozbiljan, a zapravo je bio tužan i zbunjen. Naime, nije shvatao zašto je u društvu važilo pravilo da su uspešni samo oni koji postignu materijalno bogatstvo, iako u svom srcu i dalje osećaju prazninu.
Jednog jutra posetio je omiljeni kafić i poručio čaj. Konobarica, držeći u ruci dve različite kasice čaja, upita: "Kakav čaj želite? Prirodan ili normalan?"
Izabrao je prirodan čaj, otpio gutljaj i najednom dobio odgovor na pitanje koje ga je decenijama kopkalo. Oduševljen, otišao je do konobarice i u znak zahvalnosti poljubio ju je. Tog časa je uzviknuo: "U ovom društvu, normalno nema nikakve veze sa prirodnim." Potom je izašao sa osmehom preko lica. Shvatio je suštinu.
Današnje društvo je poput pozorišta. Naučeni smo kako da se ponašamo i nismo slobodni. Čini se da ne damo šansu onome što jesmo, već, svako nosi svoju masku i ponaša se tako da se drugima dopadne. Da, život sa maskom je udoban neko vreme, a navika je čudo. Medjutim kad - tad dođe vreme da se plati visoka cena za to: zaboravljanje naše suštine. Ponekad od tolikog nošenja maske zaboravimo ko smo bili nekada.
Istina. Neki sociolozi smatraju da je društvo napredovalo jer čovek razmišlja. Verovatno. Pitanje je da li smo spremni da se odreknemo onoga što je naučeno, promišljeno i rečeno. Kada ćemo početi da osećamo? Već, u zreloj dobi postajemo nesvesne žrtve "normalnosti". Ovu bolest prepoznao je Erih From, smatrajući da pristajanje na ono šta većina smatra normalnim, je odustajanje od sopstvenog pronalaženja značenja i smisla unutar sebe.
"Reci mi čime se hvališ i rećiću ti šta ti nedostaje"
Nekad nam je prioritet kako nas vide drugi, umesto ko smo zaista. Obratite pažnju šta odgovorite kada vas upitaju kako ste.Većina mehanicki odgovara- hvala dobro. Posle toga, započinjemo banalno ćaskanje makar i o vremenu, samo da ne razmišljamo kako smo,zaista. Moglo bi se reći da izmišljamo teme i reči kako bi pobegli od nezgodne tišine.
U ovom kontekstu, neki dobro skrivaju svoje patnje i frustracije, maskirajući se pokušavaju da zavedu druge.
Paradoks je, da što se više trudili da impresioniramo i da se pretvaramo, na površinu isplivaju nesigurnosti i kompleksi. Kad bolje razmisliš, sujeta nije ništa drugo do maska sa kojom želimo da prikrijemo strah od neuspeha i praznine. Razmislite dobro. Šta je to ugled? Šta je prestiž? Šta je status? Kakvim je to ljudima neophodno? Na kraju dana, ostaju samo etikete da zamaskiraju praznoću koju osetimo, kada ne cenimo ono što jesmo.
Šta je to bitno, mišljenje drugih? Ko su to, ti, drugi? Ljudi koji nas okružuju su samo naše ogledalo. U svakome od njih vidimo svoju sliku. Zato nam drugi ne mogu dati, ali ni oduzeti baš ništa. Oni su samo ogledala koja su tu da nam pokažu šta imamo i šta nam nedostaje. Šta to ne možemo da podnesemo kod sebe, ne možemo ni kod ostalih. Kada sudimo, sudimo samo sebi. Drugi te ne vide kakav si, vec te vide onako kakvi su oni. Jedna lepa recenica kaže, "Ne vidimo svet onako kakav je, vec kakvi smo mi sami."
Mišljenje drugih ima važnost, ako mu mi damo važnost.
"Istina koja nas oslobađa je ona koju najmanje želimo da čujemo."
Da li ste čuli priču o lavu koji je živeo u verovanju da je ovca? Lav je rastao sa ovcicama i bio je nesrećan, jer umesto nežnog meketanja uspevao je samo da zaurla..Hranio se travom i bio je strašno gladan. Jednog dana stado lavova došlo je da lovi. Sve ovce su pobegle, jedino je lav ostao.
- "Nemojte me pojesti, ja sam nemoćna ovčica", zapomagao je lav.
- "Ovca, ma sta kazeš", izustio je jedan od lavova i poveo ga do reke da se dobro pogleda. Prvi put lav je video sebe onako kakav je zaista. Zaplakao je od sreće i ispustio krik, kakav samo lavovi znaju. Shvatio je ko je zaista. Nikada više nije bio tužan. Svako svome jatu leti.
"Ne dozvoli da buka uguši tvoj unutrašnji glas. On zna za ono šta želiš da budeš."
Bez obzira ko smo, kakve odluke donosimo i kako se ponašamo, u našim životima biće oni koji nas poštuju, oni koji nas kritikuju, kao i oni kojima je svejedno. Ako su svi naši odnosi zasnovani na igri gde vidimo samo sopstvena ogledala i sopstvenu projekciju, zašto se pretvaramo?
Počnimo da verujemo u sebe.
Da bismo stvorili zdrav odnos, sami sebi moramo postati prijatelji. Treba naučiti slušati sebe i ono što nam poručuje naša intuicija. Tek kada počnemo da poštujemo sebe, zajedno sa svim vrlinama, manama i slabostima, osetićemo se istinski prihvaćeni. Sve ostalo je višak. Komentari, buka, koju prave oni koji žele da popune neku prazninu. Važno je postati slobodan, kako bi ostao svoj. Biti slobodan je slušati unutrašnji glas koji postoji u nama. Počnimo da gulimo slojeve kojima smo uslovljeni, jer danas je, biti svoj, zaista ogromna stvar.
